Istraživanja

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva

Dr Radovan Marjanović

podnaslovi

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?
1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet
2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta
Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet

Ličnost nije samo rezultat okoline (pa i načina života), a njene „crte” bitno utiču na mišljenje i osećanje. Zato nešto od „tipa ličnosti” a važno za našu temu, moramo znati! Sam „tip ličnosti” ne možemo istraživati (to je tema posebnih i temeljnih istraživanja), a i ne moramo. Iz niza istraživanja, u svetu i kod nas, zna se da dominira autoritarni tip, dok je autoritativni dosta redak. Isto važi za „varijacije” ove podele (heteronoman, konformista, spolja orijentisan...,-autonoman, nonkonformista, unutra orijentisan...).

Tabela 1.1. Sebe doživljavate, pre svega (od 1 do 3) kao pripadnika:

kao i uvek, prvi niz odnosi se na ženske, a drugi na muške ispitanike.
A. svoje nacije; B. svoje religije; V. svoje države; G. svog grada; D. Čovečanstva; Đ. svoje opštine; E. svog kraja; Ž. svoje struke; Z. osećate se svojim a ne pripadnikom bilo čega
1. učenici 2. studenti 3. zaposleni, osnovna 4. zaposleni, srednja 5. zaposleni viša 6. zaposleni visoka 7. nezaposleni 8. penzioneri 9. privatnici

Po ovom važnom obeležju, najveća razlika je unutar ženskog dela ispitanika, ali opšti utisak je da muški pol nije „samosvojan” koliko se misli! Osobito je važno što toliko „osećanja svojim” imamo kod mladih ispitanica (učenica i studentkinja), a ne samo žena: privatnica, nezaposlenih, zaposlenih. (Zbog pravog atakovanja na samosvojnost ili prisvajanja ličnosti od strane brojnih kolektiviteta, manje je važno što samosvojnost ili insistiranje na personalnom a ne kolektivnom identitetu, može biti „povlačenje u autonomiju” sa redukovanjem komunikacija sa okolinom.) Penzionerke jesu „oseka ove velike plime”, što je razumljivo s obzirom na njihove godine i to gde su živele! Osećanje pripadnosti religiji je iznenađujuće nisko, pogotovu kad se setimo odgovarajućeg nalaza u Prvom delu. Ali već smo rekli da se radi više o deklarativnim, nego praktičnim vernicima... Nacija je „mogla” da prođe i bolje, zbog izjednačavanja pravoslavlja sa srpstvom i poznatih događaja koji su pogodovali „vraćanju korenima”. U tom smislu čovečanstvo ne stoji loše, dok su „opština” i „kraj” potpuno van onog na čemu se gradi kolektivni identitet. To više zabrinjava od katastrofalnog statusa „svoje države”, budući da je odavno teško reći šta je ona. Ovo objašnjava i njen loš status kod muškaraca, tradicionalno za državu više zainteresovanih od žena. A i ohrabruje razvoj tragično nedostajuće političke kulture, smanjujući mogućnost (vlastodršcima jako dragog) obogotvoravanja države. Bez toga, ovo bi značilo totalno odsustvo građanina u političkom smislu, nastalog u gradu i vezanog prevashodno za grad... „Svoj grad” posebno stoji loše, a kolektivni identitet grada nije samo posledica velike ljudska zbijenosti, nego je i brana nizu opasnosti koje donosi najveća moguća heterogenost. Međutim, jedan od naših bitnih nalaza je da se „Valjevac” ne oseća zadovoljnim i čak ponosnim zbog toga što je stanovnik dotičnog grada, nego iz dosta prisutnog i forsiranog uverenja da je dotični grad nešto posebno. Zato što u njemu žive „ljudi posebnog kova”, Valjevci! „Struka” je prema očekivanjima osim kod privatnika, ali oni su to odskora. Međutim, ako misle da se tu zadrže duže, neće valjati ako to osećanje ne izgrade... Veće interesovanje za kulturu (odlaženje u Beograd radi posete kulturnim ustanovama), dosta je vezano sa jako poželjnim „osećanjem pripadnosti sebi”. (Bitni pokazatelj „Ja-snage”, ili sposobnosti da se očuva personalni identitet pri izmenjenim okolnostima. A one su kod nas „stanje redovno”, i idu iz ekstrema u ekstrem.) Od 24 takve osobe na prvo mesto stavlja ga njih 10 (solidnih 41,7%, uz još jednu kod koje je na trećem mestu). Pozitivnijim nego inače pokazuje se i posedovanje biblioteke, gde od 52 osobe ovaj modalitet na prvo mesto stavlja njih 21 (40,4%), uz još dve kod kojih je na trećem.

Sa ipak malo onih koji se osećaju pre svega „svojim a ne pripadnikom bilo čega” (odnosno autoritativnih ličnosti), uz prisustvo seoskog i siromašnog i dugotrajno posleratno favorizovanje, realno je očekivati značajno prisustvo „egalitarnog sindroma”. Merili smo ga sa dva pitanja. Prvo se temelji na činjenici da je grad, kao u principu heterogeno naselje, obavezno heterogen i u imovinskom pogledu. Od deset slojeva kojima se operisalo u jednom fundamentalnom istraživanju kod nas, njih osam nalazilo se samo u gradskom stanovništvu! Povećana izloženost grada konkurenciji (posle intenzivnog traganja za teritorijama koje konkurencija još nije dotakla i novim vrstama dobara i usluga za prodaju kako bi se izbegao pritisak takmičenja sa drugima), rezultira prihvatanjem konkurencije i njenog ishoda (razlika među ljudima). Zahvaljujući konkurenciji koja i dovodi do razlika, društveni položaj građana nije ni „zamrznut” kao kod seljaka. Zato kod ovih drugih eventualna putovanja nisu izvor novog iskustva (Manhajm), pa ni „putovanja” preko masovnih medija, ili danas interneta! (Razlog više za malu važnost posedovanja-neposedovanja odgovarajućih tehničkih sredstava, prilikom pravljenja razlike između grada i sela.) Bez obzira na decenije stalnosti zaposlenja, „uravnilovke” i slično, makar zbog konkurencije prilikom konkurisanja za upis u školu, za posao, bolje radno mesto..., ali i informacija o stanju u gradovima na Zapadu, ove nesumnjive činjenice trebalo bi da su makar i nevoljno, prihvaćene. Osim u egalitarno-seoskoj sredini i mentalitetu!

Kod nas se prihvata kapitalizam, ali ne i ono što ga pretpostavlja i odlikuje! (Industrijalizam, koji socijalne razlike vidi opravdanim, pogotovu ako su rezultat intelektualnog i inovatorskog rada, i stimulativnim za pojedince i društvo. I vladavina institucija, koja „nema razumevanja” za „mućke” ali i nama drago „snalaženje”.) Za razliku od zaposlenih sa osnovnom školom, u visokom prihvatanju „mućki” kod nezaposlenih preovlađuje emotivna komponenta, koja je kod drugih pitanja, manje vezanih za njihov položaj, slabije prisutna. Otuda on ne znači negiranje onoga što kod njih nalazimo na drugim mestima, i što ih čini dosta urbanom i modernom grupacijom! Slično se može reći za privatnike (sa „obrnutim predznakom”), s tim što bi njih ovde, da su više urbani a ne lični (osobito kod muškaraca), „moralo” biti manje pod „B.”! Penzioneri ispoljavaju svoju nehomogenost (dosta ih je oko svakog odgovora), ali kada bi stereotipovi o njima bili valjani, birali bi znatno više odgovor „B.”! „Interes za kulturu”, nedvosmisleno je povezan i sa ovom osobinom urbanog mentaliteta. Odgovarajući procenti su 25,0%, 37,5%, 20,8%. (Četvoro nije odgovorilo.) Život u različitim mesnim zajednicama, ovde nije od značaja. Mladi su osetljiviji na imovinske razlike od starijih, nezavisno od pitanja da li su opravdane ili ne:

Drugo pitanje tiče se statusa rada. S jedne strane, to je dalje upoznavanje sa egalitarnim sindromom kao manje svojstvenog gradskoj sredini. S druge strane, pošto je ta sredina „rodno mesto” i „ambijent” intelektualnog i inovatorskog, odnos prema odgovarajućem radu direktno je merilo prisustva ili odsustva gradskog mentaliteta! Formulacija pitanja sledi opšte mišljenje o „potcenjenosti rada”, pri čemu se ne vidi koji ili kakav rad je u pitanju. Da je u pitanju zaista „opšte mišljenje”, vidi se iz činjenice da smo imali i odgovor „ne znate”. Pošto ga je birao zanemarljiv broj, nemamo ga u tabeli. (Radi dobijanja na prostoru, socioprofesionalne kategorije obeležene su brojevima. Normalno, redosled je kao u prethodnoj tabeli.)

– Teško shvatljivo, van konteksta vladajućeg egalitarizma! (Odnosno ogorčenja mladih eklatantnim raskorakom između onog što im se priča o radu i „prakse”.) Predominacija „svakog rada” donekle se može objasniti revoltom, ogorčenjem, emocijama... Ali jedna od osobina gradskog čoveka jeste i sposobnost racionalnog suđenja, u stvarnom gradu i sa dominacijom tržišnog načina privređivanja, dominantno ponašanje je ciljno-racionalno. Hladno, proračunato, objektivno... „Zainteresovani za kulturu”, sušta su suprotnost ostalima. Niko od njih ne vidi potcenjivanje fizičkog rada, prilično su svesni potcenjivanja inovatorskog (20,8%) a sigurni u potcenjivanje intelektualnog (45,8%), ali nisu raščistili sa famom o potcenjivanju „svakog rada” (54,2%).